Почетак > V разред > Магареће године

Магареће године

Бранко Ћопић: Магареће године

било које издање

____________________________________________________________

 .

Прочитај електронско издање: Branko Copic – Magarece godine

 .

Много је деце која су ускраћена ако не прочитају ову књигу. Књига која обележава детињство и учи читаоце вредностима за цели живот. Нема детета које о Бранку Ћопићу не зна бар нешто, али подсећања ради, може се увек погледати Википедијина страна.

Још једна група дечака која се памти. Тема је искрени свет дечака с почетка 20. века који се са светом упознају у оближњем граду Бихаћу, у конвикту или интернату. Град је близу родног села, али је за дечаке далеко, далеко од родног села и најмилијих.

На почетку писац говори са нескривеном тугом:

„Било је то петог новембра 1942. године.

У сам сутон зауставих се пред одавна невиђеном, а тако знаном зградом. Интернат је ћутао, мрачан и пуст, полупаних прозора. А како је некад врио и тутњао од жагора, вике и неуморне ђачке трке!

Гдје ли сте сад, негдашњи моји другови? Гдје си, Крсто „Буво”, Хамиде „Русу”, Дуле Дабићу „Хајдуче”? Зашто се не јавите старом другу? Доста смо хљеба заједно појели, извукли море казни, наскитали се, напричали, наиграли. Гдје ли сте то отишли, какве ли вас игре одвукоше да ме више не чујете?

Тишина. Нико не одговара, ћути интернат, изрешетан, мрачан и пуст.

И те вечери, петог новембра 1942, ја се пред опустјелим замрлим интернатом зарекох да ћу једног дана испричати најмилије успомене из својих ђачких дана”.

И тако је настао овај роман… И води читаоце у свет детињства, безбрижних догађаја, вечних сећања…

У интернат су долазили углавном дечаци из сиромашних породица, али им није недостајао богати дух и спремност на шалу и смех. Био је тежак само први дан, дан одласка од куће: „Гимназијалац! Слаба утјеха. Далеко од свог села, од куће, од мајке! Можда их више никад нећу видјети! На ту помисао незадрживо ми линуше сузе, бујне, четвероструке, просто да прецркнем”.

Права порука овог романа можда је сажета баш у изреци: Младост – лудост! Весели дечаци муче муку с проблемима примереним њиховим годинама, а с друге стране, показују неочекивану зрелост. Довољно су зрели да заштите своја права борбом против префекта, суровог и злог према њима, на пример.

Сваки дечак је понаособ занимљив и другачији.  Свих њих се писац сећа, за сваког од њих везује сијасет догодовштина и осећања. На пример, о Дулету Дабићу Хајдуку, од милоште званом Де-Де-Ха, каже да је у конвикту кружила песма:

Колико је у години дана,

толико сам откључао ормана.

Колико је на кокошки пера,

толико сам покрао кофера.

Колико је Срба и Хрвата,

толико сам провалио врата.

Једини кофер који је у конвикту био откључан и у који Дуле готово није ни завирио, то је био његов сиротињски кофер, без браве, готово празан. Оно ствари што је имао, све је држао у ладици свога стола, у учионици: пар веша, двоје чарапе, пешкир и мало школског прибора.

Верна пратиља њихових дечачких дана била је злогласна ЦРНА КЊИГА:

„Какви ли су, у ствари, изгледали ти наши велики гријеси и преступи због којих смо тако сурово кажњавани, да остајемо без хране и шетње, онога што је дјетету најпотребније, може се добро видјети из њиховог пописа у црној књизи.

Ево, на примјер, шта је записано само једног дана, у току нашег двочасовног учења:

–        Крсто Бабић провлачио се испод стола.

–        Баја ловио муве и бекељио се на сијалицу.

–        Дуле Дабић вадио нож на Бају.

–        Хамид се боцкао оловком и протурао цедуљице.

–        Гојко Цукан заспао над књигом.

–        Милан Снашица везао Гојка за ногу од стола.

Бобо Гица, Смрдоња – јасна обележја дечака супротних нашој веселој дружини. Шта са њима?! Занимљиво је прочитати како се ваља носити и са оваквима.

Долазак близанаца, браће Мандић, Ранка и Бранка, убрзао је одлуку о отпору према префекту и црној књизи. Читава акција, договори, узроци и последице…

Какав би то свет детињства био да нема љубави, ђачких споменара…

♥      ♥      ♥      ♥      ♥

И тако у недоглед! Много је догађаја којима се читаоци стално враћају… И уче… Нико не може оспорити васпитни карактер ове књиге, мада је први утисак да читаоцима нуди само смех. Упоредимо ли јунаке ове књиге и њихове доживљаје са временом садашњим и нама самима, отварају нам се теме за бројна размишљања:

  • Упореди детињство ових дечака са својим, своје несташлуке са несташлуцима ове занимљиве групе дечака. Колико уопште има сличности? Да ли знаш разлоге за то?
  • Да ли је новац суштински битан? Колико је богатство живљења зависно од новцца? Сети се делова књиге где се јасно види да је новац најважнији.
  • Познајеш ли децу налик Боби Гици и Смрдоњи? Имају ли они неке посебне надимке? Какав је твој однос и однос друге деце према таквима?
  • Сигурно познајеш неке близанце. Сети се неке занимљиве догодовштине у вези са њима. Можеш ли их упоредити са браћом Мандић?
  • Одувек су незаобилазне у животу деце похвала и казна. У књизи смо се упознали са казном и чувеном црном књигом. Како функционише похвала и казна у твом доживљају школских дана? Упоређујући са књигом, које је твоје размишљање по том питању?
  • Споменари постоје одвајкада. „Ко се воли, тај се пише”. Какво је твоје искуство са споменарима? Да ли уопште постоје данас? Представљају ли суму преписаних изрека и стихова или су производ личнох стваралачког духа власника и оних који се уписују?

Много је питања, заиста. Верујем да ћете се  након читања сетити и ви многих. Ко зна у ком ће правцу ВАС одвести размишљања. Поделите их са нама.

Срдачан поздрав!

Наставница Силвана

Advertisements
Категорије:V разред
  1. Станислава Андрић
    11. јуна 2011. у 15:39

    Права порука овог романа можда је сажета баш у изреци: Младост – лудост! Весели дечаци муче муку с проблемима примереним њиховим годинама, а с друге стране, показују неочекивану зрелост.

    • 12. јуна 2011. у 11:45

      Станислава, заправо ниси одговорила ни на један постављен задатак, само си изнела општи утисак. Приступ књигама би на овом узрасту морао бити студиознији и озбиљнији.

  2. Александар Андрић
    12. јуна 2011. у 16:08

    – Дечаци у овој књизи су много сиромашнији од мене. То су углавном сиромашна деца која нису из Бихаћа. Правим и ја несташлуке, али ни приближно такве као они. Вероватно зато јер имам много више него они. Не размишљам шта ћу сутра јести и обући, јер имам све то.
    – Новац суштински и јесте битан, јер без њега не можемо. Богатство живљења не зависи од новца, али је он потребан да би се много тога остварило. На пример, у књизи видимо да је новац битан кад деца штајкују, јер им је сиромашна храна, немају одећу, а одбор је дао новац за храну и одећу.
    – Познајем децу која воле да се тужакају да би њима било боље. Немају посебне надимке. Деца, а и ја такву децу избегавамо и не волимо пред њима ништа да причамо.
    – Не познајем ни близанце, а онда и не могу да их упоредим са Мандићима. Иако ми је занимљиво то са њима.
    – Добијам и похвале и казне. Мислим да је то нормално за мене. Казне на мене утичу да будем бољи, а такође и похвале. Иако се моје казне не могу упоредити са казнама дечака у „конвикту“.
    – Уписао сам се у споменаре другарица. Наравно да постоје и данас. Има и преписаних стихова, а и деца смишљају нешто ново.

    Мене би занимало који се лик свидео читаоцима у књизи. Мени се рецимо највише свидео Крста Бува. Мислим да је паметан, воли да се шали и нађе се у сваком делу књиге.

  3. Дејана Шимуновић
    12. јуна 2011. у 16:35

    – Моје детињство се разликује много од детињства дечака из књиге. Рецимо, мани мама прави да једем шта желим, а они су јели шта им дају и то им се углавном није свидело, што је довело и до штрајка.
    – Новац суштински није битан. Богатство живљења не зависи од новца, иако није лоше да га имамо. У књизи видимо да је новац најважнији када дечаци имају по једну кошуљу и једу лошу храну.
    – Познајем децу налик Боби Гици и Смрдоњи и не могу рећи да волим такву децу, а ни друга деца их баш не воле.
    – Познајем близанце. Такође као и Бранко и Ранко Мандић су знали да се замене у школи код одговрања, можда не баш тако вешто.
    – Код нас нема таквих казни. Код мене рецимо казни и нема, а ни нешто похвала. Код нас иначе кад желе да казне, наставници нас упишу у дневник, дају лоше оцене или шаљу код психолога и педагога. Кад нас похвале, то је углавном тако што то само кажу. Кад упоредим са књигом, њихове казне су биле много оштрије, а похвале нешто нисам ни приметила, сем код улизица.
    – Уписивала сам се у споменаре, чак сам и имала свој. Што се мене тиче, ја сам сама смишљала шта ћу да напишем, а било је и преписки.
    – Мени се у књизи највише свидео лик Јове Скандала. Иако није главни лик, он ми се свидео зато што је добар, ипак воли ту децу и на крају је то све и показао.

    Мене би занимало мишљење читалаца, да ли би деца наставила са штрајком, да одбор није усвојио њихове захтеве.

  1. No trackbacks yet.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: