Почетак > IV разред > Књига за Марка

Књига за Марка

Светлана Велмар-Јанковић: Књига за Марка

Београд, Стубови културе, 2007.

 .

Прочитај књигу на мрежи:  Svetlana_Velmar_Jankovic-Knjiga_za_Marka

 .

Светлана Велмар-Јанковић родила се 1933. године у Београду. Тамо је ишла у основну школу и гимназију. Студирала је француски језик и књижевност. Одувек је била наклоњена књижевности за одрасле. Написала је много сјајних романа који су веома често награђивани: Ожиљак, Лагум, Бездно, приповетке Дорћол, Врачар, драму Кнез Михаило… Њене књиге превођене су на многе језике. Књижевност за децу није јој била страна. Када се први пут запослила била је новинар у дечијем листу Пионир. Тамо је за мале читаоце бирала најлепше бајке, приче, песме… Међутим, временом се посветила писању за одрасле све док једног дана 1991. године није постала бака. Улога баке јој се јако допала, оживела је сва сећања на књижевност писану за децу и одједном родила се идеја да напише књигу за децу.

Ова књига намењена је пре свега њеном унуку Марку, али и свим осталим дечацима и девојчицама као приче пред спавање. Често је у својим књигама за одрасле писала о познатим владарима из наше историје. Тога се није одрекла ни у Књизи за Марка. Она речима осликава детињство наших владара из периода средњег века. То су деца са сличним страховима и несигурностима која су нам свима блиска. Тешкоће одрастања и неразумевања за њихове проблеме муче и њих  као и све њихове вршњаке. Понекад при решавању тих проблема помажу им чудесна бића као у бајкама. Можда баш због тога ове приче су бајковите и идеалне за читање пред спавање. Нарочито занимљиво је што нас на крају приче ауторка упознаје са историјским чињеницама о јунацима њених прича. Ви сте већ у читанкама за 4. разред имали прилике да уживате у одломку из приче Златно јагње у којој се прича о Растку Немањићу који ће постати Свети Сава. У књизи можете да уживате у причама о: Стефану Немањи, Стефану Дечанском, Марку Краљевићу…

Задатак

Прочитај причу Биљка – чудотворка. На крају приче сазнаћеш шта је овај дечак постао када је одрастао. Замоли библиотекара да ти пронађе књигу у којој ћеш видети како је изгледао дечак Немања када је одрастао. Које особине овог дечака су те задивиле? Овај дечак је био српски владар. Знаш ли за какав се живот касније определио? Пронађи  податке и сазнај зашто је променио име. Покушај да откријеш шта су задужбине и које је задужбине саградио Немања?

Наша школа носи име славног светитеља. Прочитај причу Златно јагње и сазнаћеш детаље из његовог детињства. И њега су морили страхови као и свако дете. Чега се  бојао Растко Немањић? Како је успео да победи страх и ко му је у томе помогао, сазнаћеш када прочиташ ову причу. Сада покушај да одговориш на питања.

Мислиш ли да је Растков страх оправдан? Објасни. Ко је послао Златно јагње да помогне Растку? Наведи па упореди особине вука и јагњета. Чиме се побеђује страх? Пронађи у причи објашњење шта је просветитељ па закључи шта значи имати духовне очи.

Кад прочитате ове приче, изаберите неку историјску личност, о којој није испричана прича, вратите је у детињство, смислите радњу и тако сачините још једну причу за лаку ноћ.

Advertisements
Категорије:IV разред
  1. Јована
    6. јуна 2011. у 13:30

    И велики су били мали: Царица Милица

    Некада давно у великом дворцу живели су цар и царица са својом кћерком Милицом. Милица је била лепа девојчица, али није хтела да обуче хаљину. Није ишла на балове, јер није носила хаљине. Док су се њене другарице играле луткама, она је тајно посматрала очево оружје у стакленим ветринама. Док су оне маштале о балу и прелепим балским хаљинама, она се томе чудила јер јој је тако удобно било у панталонама. Кад би обукла хаљину била је страна себи, плашила се да ће у њој изгледати размажено.
    Одједном је упита мајка: „Милице, зашто не носиш хаљине, оне су много лепше од одеће за дечаке?“ Милица побеже у своју собу и отвори ормар. Све хаљине које је видела бацила је. Бацила је све сем једне, оне најлепше. Та хаљина јој је била поклон од мајке. Сећала се како је мајка уживала док ју је гледала како се занесено као чигра вртила у хањини. Не, никако није хтела да разочара мајку. Мајка се тако ретко смеје, није се сећала кад ју је последњи пут видела насмејану и срећну.
    У међувремену цар је позвао своје пријатеље на бал. Милица се двоумила да ли да обуче панталоне или хаљину. Знала је да се нико још од девојака није појавио на балу у панталонама. Знала је да њој то нико не може забранити, али!? Отворила је ормар и погледала у једину хаљину у њему. Није се дуго двоумила. Знала је да ће заблистати мајчино лице ако је угледа у хањини, то јој је било довољно.
    Дворани су се окупљали. Дошло је време да и Милица сиђе и придружи се осталима. Пре силаска, она се још једном брзо окрену ка огледалу. Та појава у огледалу била јој је страна, али јој се допадала.
    Од тада ништа није више било исто. Милица је слутила да стижу неки нови дани….

    Milica

    Кнегиња Милица пореклом је из породице Немањића. Милица је рођена око 1335. године.Удала се за Лазара Хребељановића. После смрти цара Уроша, Лазар постаје кнез Рашке са престолом у Крушевцу. Имали су осморо деце, три сина и пет кћерки. Када јој је муж 1389. године погинуо у Косовској бици, Милица је управљала народом и државом, јер су деца била мала. Замонашила се у манастиру Љубостиња. У том манастиру провела је своје последње дане. Упокојила се 11. новембра 1405. године у манастиру Љубостиња.

    Јована Зарупски IV-2

  2. Софија
    6. јуна 2011. у 13:35

    И велики су били мали: Никола Тесла

    Једне ноћи у селу Смиљану 1856. године 28. јуна, Милутин и Георгина су добили сина. О имену нису дуго размишљали.
    – Зваће се Никола, по мом и твом оцу, рекла је Георгина.
    – Слажем се, рекао је Милутин не скидајући поглед са малог Николе.
    То им и није био први син.
    – Дане, види, имаш бату, рекла је поносна Георгина, дозивајући другог сина…
    За пет година Никола је пошао са Данетом на јахање.
    – Сиђи малени, брзо ћу јахати!
    – Доћи ћу по тебе, рекао је Дане гурајући Николу с коња.
    Дечак није желео да се супротстави старијем брату. Никола је чекао, и чинило му се да брата нема предуго. Кренуо је напред… Ходајући десетак минута испред себе је видео Данета како га коњ крвавог вуче по прашини. Данетово тело било је непомично, није се опирало суровој вучи вранца.
    – Мртав је, рече Никола…
    – Мама, тата, викао је из свег гласа.
    Они су дошли трчећи, носио их је страх у Николином гласу. Никола је гледао избезумљена лица својих родитеља. Ништа није схватао. Однели су Данета и за дан га сахранили. Петогодишњи дечак је то олако схватио.Једино му није било јасно зашто је нестао осмех са лица његових родитеља.
    Убрзо после сахране догодила се незапамћена олуја. Никола је седео у прозору своје собе и посматрао громове и муње, запиткивао је родитеље о светлуцавим линијама на небу. Они му нису давали жељени одговор. Незаинтересовано су понављали: „То ти у животу неће требати!!!“
    Прошло је двадесетак година. Никола је завршио школовање. Вратио се на неколико дана у породичну кућу и рекао родитељима да их никада више неће затећи саме, у мраку. Родитељи су га збуњено гледали.
    Поносно им је одговорио показујући на сијалицу:
    – Смислио сам, лично ја, јабуку која сија! Назваћу је жаруља… Као жар…
    – Ах, Георгина, шта ће бити са овим нашим дететом!?
    – Сине, у животу ти то неће требати. Што ли смо то говорили…

    Tesla

    Никола Тесла је рођен у Смиљану 1856. године. Имао је брата Данета који је преминуо након пада са коња , када је Никола имао пет година. Никола је био чувени научник, физичар. Средњу школу је завршио у Госпићу и Карловцу, а технику студирао у Грацу и Прагу. Несхваћен у својој земљи одлази у иностранство. Премимнуо је 7.1.1943. године у Њујорку.

    Софија Поповицки IV-2

  3. Миона Гашић
    6. јуна 2011. у 13:38

    И велики су били мали: Доситеј Обрадовић

    У давна времена Доситеј је кренуо од куће. Хтео је да докаже родитељима да се не боји, да није кукавица.
    Мислили су да од њега ништа неће бити. Само нешто пискара, а нико то не чита.Хтео је да докаже да је способан и образован млад човек, њихово потцењивање га је болело. Доситеј је одлучно кренуо. Успут је магарцу причао шта га боли, тако му је било лакше. Много је путовао. Био је уморан и одлучио је да постави шатор. Сутрадан, у зору, видео је још једног ожалошћеног путника. Упитао га је:“Како је, брате?“ „Лоше је… Јако лоше!“, рекао је путник. „Мајка ми је остала у родном дому, далеко, а не знам да пишем да јој пошаљем писмо, и лек“, јадао се путник. Доситеј је добио идеју. Радосно му је саопштио: „У овој шуми постоје разноврсне лековите биљке, за скоро све болести, а ја их добро разликујем. Умем и да пишем, тако да је и писање писма решено.“ Помислио је шта би сада помислили његови родитељи, и тужна сена прекрила му је лице. Путник је био весео, али је видео Доситејево помало тужно лице. „Шта је било?“, упитао га је. „Ништа , мислим на родитеље. Нема везе, хајде под мој шатор док напишем писмо и справим лек.“ Путник је био задовољан. Доситеј је кренуо даље. Помислио је да се врати родитељима, да им исприча како се нашао непознатом путнику у невољи и спасио живот једној жени. Само што је то помислио почео је да се пакује. Када је кренуо ка шуми, да би брже стигао у град, видео је вука с повређеном ногом. Мислио је да не може да га остави самог, на цедилу. Извадио је крпе, завио му је рану и на то ставио лековито биље. „Проћи ће“,надао се Доситеј. Сада је хтео да се врати родитељима јер је знао да ће бити срећни и поносни кад им исприча шта је доживео на путу .
    Када се вратио, родитељи су били пресрећни јер је поново са њима. Његова лепа дела учинила су их још срећнијим и поноснијим.

    Dositej

    Доситеј Обрадовић рођен је у Чакову, у Банату око 1740. године у трговачкој породици. За време свог живота непрестано се школовао. Написао је многа књижевна дела, а ми га најчешће препознајемо као писца басни. Највећи српски просветитељ 18. века, умро је у Београду 1811. године.

    Миона Гашић IV-2

  4. Јована Зарупски
    6. јуна 2011. у 13:39

    И велики су били мали: прича о кнезу Михаилу

    Једном давно живео су краљ и краљица са својим сином Михаилом. Михаило је са татом редовно одлазио у лов. Међутим, њега је мучило нешто друго. Он се бојао мишева. Цар и Михаило пођу у шталу да дечак покуша да узјаше коња. Таман што су стигли, али дечак је угледао миша и брзо истрчао из штале. Отац је био збуњен. Оде до Михаила и упита га шта се то догодило у штали. Михаило рече:“Оче, јако се бојим мишева. Не смем да приђем ни близу кад знам да су они у близини.“ Отац занеме, али и упита: „Драги сине, зар мишева да се бојиш!? „Михаило постиђено сагну главу и поче да плаче. Отац изађе из собе. Дечак је осећао да је разочарао оца и покушавао да замисли како је храбар и не боји се миша. Замишљао је како узима миша у руку, а срце му не лупа да искочи, него чује срце миша и осећа да је он уплашенији од њега. Одлучно устаде и крену ка штали. Већ при самом улазу у шталу, угледао је малог сивог миша. Гледали су се у очи. Дечак зажмури, дотакне миша, и потом га узе у руке и рече:“Не бојим те се више, сада сам спреман да будем нови краљ.“ После неколико година дошло је време да су Михаило и његов брат нарасли и постали спремни да буду краљеви. Преклињали су оца да изабере баш њих, али у том тренутку двораном протрча миш, Михаилов брат се уплаши и побеже из двора. У том тренутку краљ је прогласио Михаила за краља. Живели су срећно…

    knez Mihailo

    Кнез Михаило рођен је у Крагујевцу као други син кнеза Милоша и кнегиње Љубице. Први српски владар коме је народ подигао споменик. Често се виђао са најумијим људима тог времана: Вуком Крараџићем, Ђуром Даничићем и Бранком Радичевићем. Личност овог владара чији споменик краси центар Београда, била је у много чему посебна. Убијен је у београдском парку Кошутњак 10. јуна 1868.године. Убиство је изазвало велику народну жалост.

    Јована Зарупски IV-2

  5. Софија Поповицки
    6. јуна 2011. у 13:41

    И велики су били мали: прича о Александру Македонском

    У престоници Пели, у Македонији, краљ Филип II Македонски и принцеза Олимпија добили су сина, и назвали га Александар. Први пут Александар је угледао коња, са пет година. Узмицао је пред њим разрогачивши очи тражећи начин да што пре побегне из штале. Краљ рече:“Сине мој, како ћеш наследити мој трон ако се коња бојиш.“ Александар га тужно погледа, брзо се окрете и побеже у двор. „Коња се боји?! Не ваља, мора савладати свој страх, па макар само сести на коња,“ рече краљ хватајући се за главу. Сутрадан Александра су опет одвели у шталу, али овај пут завезаних очију. Ставили су га на коња. Када је дечак схватио, да се налази на истом створењу пред којим је узмицао, стаде плакати па повика: „Оче, скини ме! Он је монструм!“ Отац га скиде те изјави да нема сврхе терати Александра да јаше. Идућег дана дечак је изашао и играо се са другарима. Отац га је са врха куле посматрао и мислио: „Ако ми се први син коња боји, морам имати другог наследника.“ Те ноћи краљ је отишао у Александрову собу и рекао: „Пробај сине. Молим те.“ Дечак је занемео. Отац само устаде и рече: „Пробај.“ Дрвена врата зашкрипаше, а дечаку се чинило као да кажу: „Пробај! Учини оцу!“ Дечак није спавао целу ноћ. Кад год би затворио очи, приказала би му се слика страшног створења које је разјапило чељусти и устремило се на њега. Отворивши очи појавила би се слика његовог оца, и огромна туга и разочарење које је видео у његовим очима. Јутро га је затекло уморног, и несвесно је кренуо ка штали. Стао је пред коња па рече: „Не бојим те се!“ У трен ока био је на коњу и храбро појурио из штале машући оцу: „Оче! Види! Јашем само за тебе!“ Краљ поче да плаче од среће, истрча у дворско двориште и загрли га па рече: „Сада знам да имам поштеног наследника.“

    makedonski

    Филип Македонски је убијен 336. године п.н.е., убрзо након што је завладао Грчком. Његов син, Александар имао је само двадесет година када је постао краљ. Александар је био један од највећеих војсковођа свих времена. Током тринаест година ујединио је Грчку, Египат и Вавилон, разносећи Грчке идеје и обичаје по свету. Изенада је умро од грознице 323. године п.н.е. у тридесет другој години живота.

    Софија Поповицки IV-2

  6. Вања Грубор
    31. јануара 2012. у 13:17

    Ја волим приче са пуно маште.Али ова прича ми је била једнака као и друге.У овој причи сам се осећала као да см ја у тој причи и у почетку ми је била као хорор авантуристичка прича.То ми се нај више чинило по корици књиге.

  7. 1. марта 2012. у 22:18

    Вања, да ли си прочитала задатке који су понуђени? Не видим да си урадила неки од задатака. Коментаре остављај када прочиташ књигу и одлучиш који ћеш задатак урадити. Погледај како то раде твоји вршњаци. Потруди се и успећеш.

  8. Александар Симикић
    9. новембра 2012. у 14:06

    Дечак Немања је одрастао и постао српски владар, а касније се замонашио и постао монах Симеон.

  9. milorad djurica
    9. новембра 2012. у 16:33

    Ја волим приче са пуно маште.Али ова прича ми је била једнака као и друге.У овој причи сам се осећао као да см ја у тој причи и у почетку ми је била као хорор авантуристичка прича.То ми се нај више чинило по корицама књига! али није ми омиљена

  1. No trackbacks yet.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: