Љубомир Ненадовић: Писма из Италије

Љубомир Ненадовић: Писма из Италије, Београд, Просвета, 1965.

Прочитај електронску верзију књиге Писма из Италије

 

Љубомир Ненадовић, потомак чувене породице Ненадовић. Отац му је био прота Матеја Ненадовић, а деда Алекса Ненадовић. Одрастао је у породици у којој су се неговали јунаштво и херојство. Трудио се да упозна друге народе, па је често путовао. Образовао се на познатим европским универзитетима. Он је наш први модерни путописац. Оставио је записе о својим путовањима по Швајцарској, Италији, Немачкој… Писма из Италије су сигурно међу најлепшим путописима у српској књижевности. Ненадовић је своја писма упућује неименованом примаоцу, али познавајући историјске прилике у којима Писма настају можемо закључити да он пише народу. Народу који је робовао и био заточен, а сад победом устаника има жељу да крене новим путем. Верно нам описује споменике,  културне вредности које обилази и при томе износи своја размишљања, утиске и дилеме. Околности су хтеле да наш путник у Италији сретне песника и владику црногорског Петра Петровића Његоша. Он осећа да је тај сусрет важнији од осталих знаменитости, па му посвећује наручиту пажњу. Кроз сликање Његошевог лика открива нам дивљење и узбуђење због овог сусрета.

Путопис се убраја у књижевно-научне врсте. Он се састоји од описа природе, насеља и историје земље о којој сепише. Писац пише о људима које је срео, о размишљањима која је имао поводом тих сусрета. Уколико је стил путописа емоционалнији и субјективнији постиже се већа сликовитост и вернији доживљај.

Задатак

 Верујем да постоји путовање које је посебно за тебе. Сигурно су неки предели или људи, које си срео на том путовању, оставили траг који се не брише лако.  Подели га са нама. Опиши нам своје незаборавно путовање. Дочарај нам пределе у којима си боравио. Опиши сусрете које си имао. Наведи нам размишљања која је у теби побудило ово путовање.

Милован Витезовић:Шешир професора Косте Вујића

Милован Витезовић:Шешир професора Косте Вујића, Београд, Завод за уџбенике, 2005.

Милован Витезовић, српски писац, али и  дугогодишњи уредник играног програма на националној телевизији, пише песме, романе, драме, филмска и ТВ сценарија, есеје, критике и афоризме. Међутим, шира публика га памти преко његових екранизованих романа Лајања на звезде и Шешира професора Косте Вујића. Иако је од почетка писан као роман, Шешир професора Косте Вујића је своје прво јавно представљање имао као телевизијска драма, која је први пут приказана 1972. године. Уврштена је као најгледанија ТВ драма Телевизије Београд. Место је нашла и у Антологију телевизијске драме. Роман је награђен наградом Политикиног забавника 1984. године. Занимљиво је да се поново, након толико година и успеха, поново снима римејк овог филма. Редитељ, уједно и сценариста, Здравко Шотра проширио је сценарио и саопштио: Трему би једино требало да има Берчек јер ће професора Вујића играти после Павла Вуисића. Павле Вујисић сјајно је представио лик необичног професора. Приликом једног интервјуа открио је шта га је подстакло и инспирисало да тако успешно дочара лик професора: Играо сам професора Вујића у телевизијској драми Милована Витезовића. Било је то право задовољство, зато што сам као ђак имао једног занимљивог професора кога сам имитирао, који ми је уствари, био идол. Увек сам знао шта ће тај професор да учини. Кладио сам се са другарима кад ће да се почеше иза ува. Играјући професора Вујића, ја сам све време мислои на тог свог драгог професора, који се, сиромах, убио. Имао је неке своје бубице.
Шта чини ову књигу толико занимљивом и посебном? Можда баш универзалност радње и сећање на школско доба као доба безбрижности и драгих успомена. Радња је смештена на сам крај 19. века. Коста Вујић је необичан професор немачког језика пред пензијом. Он испраћа своју последњу генерацију матураната. Он је при крају радног века, а они пред животом прупуном изазова. Иако му задају доста главобоља својим несташлуцима, професор Вујић временом схвата да међу тим мангупима има будућих научника, песника, математичара и политичара. Он у њима препознаје будуће академике, припаднике интелектуалне елите столећа које долази. Описује њихове последње гимназијске дане, удварања и љубавне јаде, књижевне седељке, њихове дане младости уз укус првих мајских трешања… Матуранти професора Вујића су они који ће касније обележити Србију свог времена: Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас, Јаков Продановић, Милорад Митровић и др.

Задатак

Књига је веома питка, чита се у даху. Покушај да проникнеш и откријеш зашто буди подједнако интересовање после толико година. Твој став треба да нам саопштиш кроз новинарски жанр критика. Кроз новинску критику открива се значење и вредност разних уметничких дела. Критика је начин да се уметничко дело процењује и оцењује. Треба да уочиш и издвојиш појединости које ће ти помоћи да изнесеш свој став. Не просуђуј на нивоу свиђа ми се или не, него уверљиво нам објасни свој став. Када критикујеш не буди груб или непристојан, него образложи културно своје мишљење.

Ово је најстрашнији дан у мом животу

Јасминка Петровић: Ово је најстрашнији дан у мом животу

Београд, Креативни центар, 2008.

Свако у  животу има нешто што га покреће и у чему ужива. Члан сам библиотечке секције већ пет година, и редовно посећујем библиотеку проводећи своје слободно време у њој. Тамо сам открила многе занимљиве књиге, и научила доста о библиотекарству. Од мноштва књига које су се налазиле на полицама мени је било изразито тешко да се одлучим која ми је најбоља. Међутим, постоји и она једна, која је за мене посебна, а то је: Ово је најстрашнији дан у мом животу. Ово је узбудљива и смешна књига. Одличан приказ раног тинејџерског живота. Невоље са школом, породицом, пријатељима и симпатијом приказани су на прави начин. Кратко ефектно и духовито. Наш јунак пролази кроз невероватне ситуације, описујући како се тада осећа, постаје ми близак, препознајем себе у сичним ситуацијама. Та књига ми је потпуно променила расположење. Уз књигу размишљаш, смејеш се, а понекад и пустиш сузу.
Наравно, ова књига потврђује, оно што сви кажу да је књига мудрац од кога можеш много да научиш, али и да уживаш. Ова књига је управо таква, загрејала је моје срце, развеселила ме је, али и показала начин како да се носим са неким проблемима. То је управо основни разлог зашто желим да је препоручим и вама.

                                                                                                                                                                                                          Драгана Керавчин

Задатак

Драгана је изнела своје утиске о књизи. Сигурна сам да ће се и вама допасти. Уз приказ књиге имате могућност да погледате интервју са Јасминком Петровић. Тај интервју, поред књиге, треба да вам буде инспирација да замислите себе у улози новинара и интервјуишете главног јунака књиге. Сигурна сам да ће те пронаћи права питања и теме за разговор.

Благо цара Радована

  

Јован Дучић: Благо цара Радована

(разна издања)

Преузмите електронски облик књиге: JovanDucic-Blago_Cara_Radovana

Јован Дучић (1874-1943) је чувени херцеговачки песник. Рођен је у Требињу, завршио трговачку школу у Мостару, а затим учитељску у Сарајеву и Сомбору, студирао у Женеви. Завршивши студије, долази у Србију где постаје дипломата. По избијању Другог светског рата прешао је у Америку где је и умро.Шта кажете за биографију? Је ли сувопарна? Наравно. Намерно сам дала овако мало информација о овом великом песнику. Део задатка за вас ће бити да “процуњате” по његовој биографији и одредите зашто је био интригантна личност. Нарочито када прочитате ову збирку филозофске прозе коју је написао. А ево нешто и о његовом књижевном раду:

Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића (сетите се песама “Зимско јутро” и “Свети Сава”); али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.

Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ће дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме”. Један од наших најпознатијих књижевних критичара код Срба, Јован Скерлић, сматрао га је мајстором свог заната у погледу риме јер је она, просто, савршена.

Што се тиче збирке филозофске прозе “Благо цара Радована”, кажу да је занимљива више због стила којим је написана него због мисаоних вредности. Али, не оставља вас никако равнодушним! први пут сам читала ову његову прозу у средњој школи. Какав утисак је оставила на мене, довољно је да погледате маргине књиге и странице уопште. Свака страница је подвучена оловком и додат неки коментар. Страшно ме је провоцирао, нарочито када пише о женама. Нисам феминисткиња, али жена просто жели да уђе у тај покрет читајући његова запажања о женама. Барем сам ја тако мислила тада. Многе истине сам прочитала у овој књизи, многе лепе мисли сачувала од заборава. И данас је заиста лепо поново читати те забелешке.

Па, драги моји, оловку и књигу у руке и уживајте!

Проучите добро биографију и приватан живот Јована Дучића (уколико неком треба, поседујем код куће такву књигу). Било би добро написати какав текст о томе и објавити га негде на интернету (можда на Википедији), направити линк до тамо да можемо да се укратко информишемо о томе. Какав је однос према женама имао Дучић у приватном животу? Какав сте утисак стекли прочитавши есеј “О жени” о његовом мишљењу о женама? Прочитајте његове “Песме жени” (циклус уд четири песме) и упоредите са есејом “О жени”. Шта запажате?

Есеј “О пријатељству“: “Човек не лови да убија животињу, него да убије своје драгоцено време. Досада је дошла од цивилизације: претерано умножавање доводи до очајне пресићености и затим до мрачне досаде”  . Шта ти радиш када ти је досадно?

“Човек постаје пријатељ човеку који је забаван, а непријатељ човеку који је досадан”. Шта је, по теби, досадна особа?

“Људи се дописују међусобом, деле међусобно све случајеве, али не из осећања пријатељства, него опет из осећања горке досаде”. како се ти осећаш када делиш са људима своје фотографије, мисли, догађаје путем и-мејла, скајпа, фејсбука, месинџера…? да ли је то реалан контакт са људима? Да ли такав контакт испуњава твоје потребе за блискошћу са људима?

“Ово је често и разлог највећих несрећа, јер падамо на лажне пријатеље који су опаснији од непријатеља, зато што носе маску на лицу и нож у рукаву”. да ли сте имали искуства са лажним пријатељима?

“Колико је пријатељство скупо, види се по томе колико је ретко: ми познајемо стотине људи, али од њих одаберемо свега двојицу-тројицу за своје пријатеље”. Зашто је то тако? На основу чега бирате пријатеље?

“Има чак и људи савршено неспособних за пријатељство, данас више него икад. Они су чланови клуба, партије, редакције и академије, често из разлога свих других пре него из разлога пријатељства; и такав човек назива пријатељима људе који му нису блиски ни по идејама, ни по осећањима”. Да ли ти је ова мисао данас једнако применљива као и у времену када је Дучић живео?

О љубави “Љубавници су највећи утописти, а љубав је највећа утопија. У љубави се осећа више него што треба, пати више него што се мисли, сања више него што се живи, и каже и оно у шта ни сами не верујемо. У љубави нема ничег разумног.”  Да ли се слажеш са Дучићевим погледом на љубав?

“О љубави се не може ни говорити паметно, јер љубав није ствар памети него осећања; а зато што је љубав истинска само кад је слепа, она не подлеже никаквим мерама разума”. Да ли су, по теби, разум и осећања одвојене ствари у љубави?

Шта је оно што са чиме се ти никако не би могао сложити са Дучићем у вези са његовим поимањем љубави?

У каквој вези је Дучићев приватан живот и његово поимање љубави?

Не тикај у ме

 Рајко Петров Ного: Не тикај у ме

Београд, Завод за уџбенике, 2008.

.

Рајко Петров Ного савремени је песник, најпознатије ратно сироче у српској књижевности. Рођен у Херцеговини. Изгубивши оба родитеља током Другог светског рата, одрастао је у сиротиштима, али то није утицало на њега тако да буде огорчен и несретан. Његово срце препуно је разумевања и љубави за човека, и малог човека-дете, за своју отаџбину, за свој народ и књижевну традицију свог народа. Све то су и теме његове поезије. Већ наслови неких од многих збирки поезије које је написао и за њих добио прегршт награда, сведоче о томе какве га теме занимају: Лазарева субота, На капијама раја, Хајдучија, Јечам и калопер у великој башти Ратка Лалића, Недремено око… Написао је и две збирке поезије за децу: Родила ме тетка коза, Колиба и тетка коза.

Његова поезија на најлепши начин чува најнежније и најлиричније слојеве српског језика, али због тога тај песнички језик није херметичан и неразумљив. То је језик срца који свако разуме. Стари наш језик, којим су писани надгробни записи сама је суштина нашег данашњег језика, те га није тешко разумети.

За ову прилику нисмо изабрали његове најпознатије стихове, нити дечије песме, него једно песничко сведочанство како записи анонимних писаца из наше прошлости могу бити мотив и инспирација за песнички чин. Зато књига Не тикај у ме садржи паралелно, запис из прошлости, обично епитаф, а поред песма Р.П. Нога настала на основу тог записа. Та својеврсна паралелна песма често нема видљиве везе са донетим записом, јер је песничка имагинација покренула нове слике из историје, из живота оног који је запис оставио, а понекад  из потоње историје па и свог живота. Гроб је светиња у многим цивилизацијама и верама. Отуда наслов збирке носи назив по једно епитафу, што би на савременом језику гласило: Не дирај ме! У надгробним записима безимених и именованих, песник види и сву трагику и сву величину њиховог живота, понекад и духовитост и он их на свој начин дописује, покушавајући да песничком имагинацијом развије што више слика које би живот наших предака приближиле нама данас.

Ваш задатак је следећи.

Одаберите један епитаф  и Рајкову паралелну песму, која је настала на основу тог епитафа. Прво објасните савременим језиком (препричајте је) какву поруку садржи епитаф. Потом опишите на који начин је песник проширио кратак запис и оживео слике из живота тог претка у својој песми. Којим песничким средствима се при томе служи: у ком лицу пева, које архаичне речи и облике речи користи, које песничке слике развија и какво оне значење имају.

 

Ћераћемо се још

Матија Бећковић: Ћераћемо се још

(било које издање)

.

Матија Бећковић у својим песмама, поготово поемама, чува сам дух српског језика. Српски језик није само онај стандардни чија правила учимо у школи. Српски језик су и све оне његове мене кроз време, и сви локални говори, којима се, у свом незнању, подсмевамо. Тај језик, језик наших баба и деда, језик гатки, лирскох песама, пословица и обичног народа, од заборава откида и ставља га у своје песме, поеме и беседе Матија Бећковић. Чувајући на тај начин дух српског језика у његовој свеукупности, Бећковић похрањује и онај специфичан дух, менталитет и етос говорника тог језика.

Ако мало размислимо, по правилу, у стандардном српском језику нема речи ћерати и свих оних изведеница које је Бећковић од ње направио. Имамо стандардне речи терати и у ијекавском изговору тјерати. Услов за јотовање постоји па је т+ј=ћ, али то јотовање није ушло у норму, те се сматра неправилним за писање. Али, шта брига народ за норму, и шта је брига песнике за кадемска правила. Они знају да терати / тјерати и ћерати није никако исто и да постоји велика разлика. Ко им може забранити да сав онај бунт, инат и безразложну упорност на ишћеривању свога, не искажу “ћерањем”, а не терањем. 

Када је 90-их година на једној промоцији ове књиге једна госпођа запитала Бећковића не мисли ли да је поема намењена само онима горштачког порекла, те да је они једино и разумеју и с одушевљењен прихватају, Бећковић је одговорио (парафразирам): Госпођо, грешите, убеђен сам да се ви одлично ћерате! Госпођа се само насмејала.

Задаци за оне који прочитају поему

Прочитајте поему, формирајте списак свих речи које су изведене или сложене од рећи “ћерати”.

Следећи задатак је да се, попут госпође која се обратила Бећковићу, запитате знате ли се ви ћерати. Препознајете ли у себи или у свом окружењу оне који су носиоци специфичног народног духа “ћерања”? Који су то делови поеме у којима препознајете себе и оне око себе? Протумачите те делове.

 

Стилске вежбе

Рејмон Кено: Стилске вежбе

превод, поговор и цртежи Данило Киш

Београд, БИГЗ, 1993.

Погледајте презентацију о књизи, писцу, преводиоцу, стилистици… и посебно изучите истраживачке задатке у презентацији, јер су то задаци за оне који прочитају књигу. 

Презентацију пратите кликом на доњи линк: 

 “Стилске вежбе” Рејмона Кеноа on Prezi

Стерео-стихови

Стерео-стихови: антологија рок-поезије, избор и превод Драгослав Андрић

Београд, Народна књига, 1983.

.

Стихови популарне музике не проучавају се у школи, и нема их у читанкама и збиркама песама. То су стихови музике коју волите да слушате, и ма колико вам је битна само музика, без речи тј. стихова, то не би било исто. Зашто стихове популарне музике нема у нашим читанкама? Једноставан одговор добићете од сваког наставника – то није права књижевност и култура. Музика коју слушате, а самим тим и текстови уз ту музику спадају у супкултуру, као неки нечист нус-производ  културе. Бадава ви сматрате да су народњаци неквалитетни, а љубитељи народњака да је рок-музика неквалитетан, заједно спадају у супкултуру! Супкултуру се готово може сматрати еуфимизмом (ублаженим изразим) за некултуру.

Ипак, многи рок-музичари  велики су љубитељи књиге. Неки од њих су на особен начин претеочили у своје стихове највеће песнике, оне чије дело представља врхнске домете културе. Многи су и музички образовани, а неки у својој музици варирају теме и мотиве из класичне музике, која је такође истинска култура. Нема младог човека који слуша рок-музику и који се неће побунити против тврдње да  је у рок-музици све безвредно и некултурно. Којим аргументима бране своје становиште?

У време кад прави антологију рок-стихова, њен састављач Драгослав Андрић више није био у цвету младости. Он је, међутим, сматрао да у рок-поезији има истинске уметности. Песме које је одабрао да стави у антологију представљају оне за које Д. Андрић сматра да имају вредност. Он их је разврстао хронолошки – по времену у ком су албуми издати тј. у ком су музичари стварали. Међу њима је и неколико рок-песама с наших простора. Обратите пажњу на њих, и то да ли познајете њиховог аутора, музику?

Након читања, одаберите једну песму и протумачите је свим средствима којима тумачите и песнике из читанки и лектире, покушавајући да докажете да та песма није безвредна супкултурна појава, сумњивог уметничког квалитета, него истинска култура и уметност. При избору песме немојте се руководити музиком или групом, тј. музичарем који је изводи, него само квалитетом текста. Слободно можете поставити линк до песме, уколико је пронађете на Јутјуба или неком другом серверу с аудио или видео-снимцима.

Кејтин рат

 

Обри Флег: Кејтин рат 

Нови Сад, Змај, 2002.

Обри Флег је у Ирској познат као писац за одрасле. Од књига за омладину написо је само роман „Кејтин рат“.За ово дело добио је 2000. године значајну награду „Петар Пан“, установљену у Шведској. Живи и ради у Даблину.

На почетку романа писац нам даје уводна објашњења о битним историјским подацима везаним за време у коме је живела Кејти О’Брајен. Без тог уводног објашњења било би нам тешко да разумемо сукобе између Ирске и Енглеске који су трајали више од 800 година. Кејтин отац се враћа из вихора Првог светског рата са озбиљним психичким проблемима. Она покушава на све начине да му помогне да се извуче из психичке кризе. Над Ирском се надноси зло грађанског рата. Рат је довео до поделе међу људима и великих раздора. Сви људи које Кејти воли сврстали су се на једни или другу страну. Она је заљубљена у дечка који је владин војник. Њен брат Шејмус се придружио побуњеницима. У госте њеној породици долази очев пријатељ из Велса да му помогне у оживљавању старог каменолома. Грађански рат бесни, а Кејт креће у своју борбу – борбу против рата и страдања. Уз много муке она рат против рата и добија.

Задатак

Овај роман има снажну антиратну поруку. Да ли сте прочитали неко књижевно дело са сличном поруком? Које и у чему је сличност? Да ли сте препознали сличну ситуацију у давној или недавној историји свога народа? У чему је та сличност? Која је, по твом мишљењу, најузбудљивија сцена у роману?

 

Зашто се каже

Милан Шипка: Зашто се каже?

Нови Сад, Прометеј, 2007.

 .

Књига спада у популарну лингвистику. Лингвистика је наука о језику, а придев “популарна” казује нам да су садржаји у њој лако разумљиви и интереантни за шири круг читалаца. Како не би интересантни, кад у њој можете сазнати како се јабука, као здрав и пожељан плод, у немилим ситуацијама, па и као телесно обележје мушкараца: зашто се каже “јабука раздора” или “Адамова јабучица”. Аутор Милан Шипка бјаснио је порекло и значење ових и још стотину стотину устаљњeних израза (идиома) и крилатица. Између осталог објаснио је и зашто се идиоми другачије зову крилатива – зато што на њиховим крилима мисао лети од сабеседника до сабеседника, али и од народа до народа, из културе у културу, из епохе у епоху. Објашњавајући порекло и значење крилатица, читалац је у прилици да сазна различите појмове из митологије, религије, историје, спорта, медицине, књижевности и других подручја науке и живота, те нас тако обогаћује и шири нашу општу културу.

ЗАДАТАК

Почни и ти да сакупљаш крилатице за које си чуо. Покушај да размислиш како су настале, што ће ти вероватно бити тешко, али ти неће бити тешко да их протумачиш и наведеш ситуацију у којој се користи и у којој си их чуо. Чак иако не знаш тумачење крилатице, наведи је, јавиће се неко ко зна.